Excerpt for Kucista by , available in its entirety at Smashwords



















































Сава Крнета






КУЋИШТА










БРАНКОВО КОЛО

Сремски Карловци – Нови Сад

2017


















СЛЕПИ ВИДЕ































Мој град


Ту где Дунав се посави.

Ту где Сава подунави.



Прави разлог



Без будилника устајем

право на балкон,

истом звони за Јутарњу.

Јасни се крст на цркви

Светог Василија Острошког.

Златна кугла изгрева

између врхова

Западне куле Београда.

Због тог тренутка

не мењам место боравка.



Сан



О зенит неба

окачена

љуљашка.

Летим с краја

на крај обзора.

Забацује ме

Барили,

Милена.



Слика у ходнику



Ову слику

тамо повитих

бреза,

у коју зурим

док сања ме

балалајка,

а лук загорева,

треба гледати

уз јако пиће,

из ширег угла,

кад дуне

с највећег

континента.



Несан кад сколи



Несан кад сколи,

наузнак отпловим

са дивље плаже

из слике са зида.

Први трачак сунца

иза брда

и запењен талас

далеке обале

запљусне

казаљку за буђење.

Урок



И ваздух каменӣ.


Кристал непрозирни

књига, клупа,

уље, бибер

и на мени

јелек извезени.


У безоблик неми

сад је ред на ...


Речи из далека,

где си се затекла?


Последња, уснула

птицо Стеванова

из сна каменога,

ти си ме урекла.




Варјача



Проничем инатом

згажене боквице,

и жаром коприве.


Прозрем у делићак

најситнијег броја

оно мало „кома”.


Вилина коњица

прежем у каруце

сребрн конац

да разнесе

и развезе

разговоре

са три воде

у глуваку

што ћућоре.


Свог голуба

белогуза

наговарам

да гугуче

орангутан

са Борнеа,

чика Дарвин,

кад је сиша,

с ког дрвета.


Oблик дужим,

Фибоначи1

у витици у витици…


Ред божански

витичасти

увис тежи

да предочи

ко мајмунӣ,

ко човечӣ.



Лук и боранија



Воде вреле,

све изгоре!


Маса пута

убрзање

ево стиже

на ждерање.


O јелени

у санкама,

враћајте ме

пут Урала!




Сатараш



Скрућени погледи

успутних сусрета

на споредној стази

и гламур намере

знане авеније

део су ледника

истога замаха!


Пут до Хелдерлина?

Сва та пратња пита

смрт да јој не дира

три добра најдража:

детињство, и младост,

и доба смираја.


Санскрит Хераклита

о жвакању жвака?


Ћуте одговоре

боре гребенова,

первази бродова,

ђирови таласа,

са слике крај врата.


Са Олгом уз кафу2



„Насукано Ово

од пре океана,

пре облака плавна,

пре сузнога ока.”

„Нисмо сасвим пале?”

„Не сасвим рођене !”

„О том сам питала

и свога просјака,

своје Магдалене,

и своје Касије,

држи воду, рекли.”

Држи! Држи! Држи

мајка Јованова

руке које перу

водом са Јордана.“

„Пропадамо од тог

од чег смо саздане!”

„Ал сни нас поричу

ко меру времена!”

„А време је тачка!”

„Кјеркегор и Кафка

сањали су мало

Заблаће код Чачка!”

То је онај живот/

где сам пао и ја”!

То - овај који смо

пре рођења

и претпостављале да

рај је? Пакао?”

„Еј паклени рају!”

„Та ово је оно!”

„Шта је сада тамо?”

То је ово сада,

Животом се зове” .

„Зар се ово живи?”

Интонирај само!”

„Попадале јесмо,

нисмо ушетале!”

„Траснуле у житко,

размазале мало.”

„И не што су други,

него што смо и ми

са очима звезда ”.

„Ни питане нисмо

чије ли смо драге,

коме ли се дати.”

„Ва вијек.”

„И накратко!”

„И себи и сваком!”


Тушту3 и босиљку


Ти који слепцу

очи блатом замаза

те невидело спра,

отичеш и враћаш

кап у кап

трагом по ком су

најсветлије звезде

невидљиве

и свежа детелина

у телу смрзнута

мамута,

ледена Аљаска,

цилиндрична

пета димензија.


У своду потиљка

ментални сегменти

стелијума Стрелца.

Подрхтава кора

великога мозга.

Шестари орао

на биљегу ловца.


О, Ти, Створитељу

свију димензија

и свију честица,

када буде живот

из ког смо

скљокани

у заборав њега,

сећање што куша

нек је цвет босиљка

и првога тушта!
















На се се



Заромори у југу,

завиј се у буру,

сакрили кућицом

шкољке на

испраноме спруду,

буди своја

повратна пошта,

омаши адресанта

реметећи параду

у задатоме кругу.


Заведи платане

марамама руку

у градском ваздуху.


Ринглу искључи!


Уђи у своје

етерско стање

и не враћај се

с бескрајних поља

небеске хране.




Свешир језа



Плик непостојања

нашим именом

се зове,

сасушен у светлу

ил’ у мемли таме,

начин, то је твоје.


Из сујете,

отприлике,

препеваваш,

ту и тамо

присећаш се,

напабирчиш,

никад цело.


Небу буру

да присвојиш,

талас мору,

прах лептиру

ишчилелу

у пред зору?


Клупко намотано,

одасути плетер,

узлове маглене,

трнавце по своду,

додир ики,

ишта,што ли

себи

приписати?

У презрелим

чаурама мака,

у дослуху

звезда и цврчака

зврчи језа.


Ћуте постељине,

обле се врхови

испод површине

и шиље облине.


Јединовање


У сеоби ласта

сливено махање.


Дијагноза сузе

у грушаjу смоле.


Пољупци бршљана

уз вито јаблана.


Сневано



Већ постоји.

Ил му идем,

ил му стојим?

Или чека,

или ми се

приближава?

















На литици



У свему сам,

и на претек,

буру вијам

трском тела,

умотавам,

одавијам.

Ужљебљени

ножни прсти

у литицу

коју чврстим.

Наго раме

дрско да не

подаје се

свилу хватам,

купим,

враћам,

опипавам

драж тканине,

заустављам,

да запамтим,

кад сурово

стање ствари

одузме ми

и последњу

претпоставку,

да не патим.

Трас!



Вереничка слика,

за крај.


Кула од карата,

већ тад.


Тунел булевара.

Превиђено дебло.

Непробуђен дан.


Најежена чипка

хаљине из сна.


Да подбочим небо,

раширени длан.


Разјур



И ове ноћи

јурим

некакаква

лудака

што ђика

искре

у гривни

Пегаза,

улеће, излеће,

кроз зидове,

кроз стакла,

и кроз оканца

тканог

простирача.



Отопљава



Игличасти мирис бора

у гривнама дивљих коња.


Слепи Виде



Жрвња жудња

зајажена.


Претачу се

неживљења.


Ех, што нисмо!


Слепа речи,

слепи Виде!


Оздрављени

кратковиде,

што сад вајаш

измишљене

успомене?



Умештени



Табани у пољу,

теме уз планину,

гатамо обронке

на супротном брду.







Purchase this book or download sample versions for your ebook reader.
(Pages 1-21 show above.)