Excerpt for Melodija naših reči 2 by , available in its entirety at Smashwords

This page may contain adult content. If you are under age 18, or you arrived by accident, please do not read further.



Melodija naših reči 2



Udruženje Nezavisnih Pisaca

Smashwords Edition

Copyright 2017



Odabir i sortiranje pesama

Marat M’saev Daan


Tehnička priprema i obrada

Marat M’saev Daan


Korice

Marat M’saev Daan




Sadržaj:

I - Alfabetni spisak objavljenih autora u zborniku „Melodija naših reči 2“

001 - David Dimić - Sreća

002 - David Dimić - Pisanje

003 - David Dimić - Tri

004 - Zorka Čordašević - Neobrana višnja

005 - Radmila Sandor - Moja ravnica

006 - Radmila Sandor - Povedi me sa sobom

007 - Radmila Sandor - Ispod kože

008 - Kristina Koren - Izvor obojen buđenjem

009 - Kristina Koren - Odana tišinama

010 - Kristina Koren - Ne ostavljam tebe

011 - Zlata Jovanović - Danas

012 - Zlata Jovanović - Reči dok bruje

013 - Zlata Jovanović - Tovari

014 - Jelena Babić Lazić - Povorka u večnost

015 - Jelena Babić Lazić - Ruke

016 - Jelena Babić Lazić - Umorna i blizu kraja

017 - Olja Ristić - Prošla pored

018 - Olja Ristić - Ugalj

019 - Snežana Tomin - Kiša sećanja

020 - Snežana Tomin - Krila leptira

021 - Snežana Tomin - Lik u oku

022 - Svetlana Stanković Avakumović - Bez nade

023 - Svetlana Stanković Avakumović - Izdaja

024 - Svetlana Stanković Avakumović - Čuješ li

025 - Dragana Miljković - Zaboravljeni ne zaboravljaju

026 - Dragana Miljković - Kusur sudbine

027 - Nikola Vušković - Potok

028 - Zdenka Kirin - U naručju tvom

029 - Zdenka Kirin - Igra; plov i let

030 - Zdenka Kirin - Arija s koraka srca

031 - Marica Ferhatbegović - Praistorija

032 - Marica Ferhatbegović - noćas si zaspao s tugom

033 - Teja Branković - A ti me nećeš

034 - Teja Branković - Danas dođi

035 - Teja Branković - Volim te

036 - Jože Brenčič - Bakreni lasje

037 - Jože Brenčič - Ogledalo

038 - Jože Brenčič - Lucidne sanje

039 - Milica Bošković - Igra oblaka

040 - Milica Bošković - Priroda je u stalnoj mijeni

041 - Milica Bošković - Istina nam je tako blizu očiju

042 - Amanda G. Zendeli - Ima li mene u kasnoj smrti bez tebe

043 - Amanda G. Zendeli - Umri muški ženo!

044 - Amanda G. Zendeli - Pokazat ću ti tišinu mojih uzdaha

045 - Slobodanka Boba Đukanović - Ljuljaška sna

046 - Željko Žele Jovanović - Čovek priča sam sa sobom posle rata

047 - Željko Žele Jovanović - Miš-sivo platno

048 - Željko Žele Jovanović - Smrt jednog komarca

049 - Glorija Wolf - Dokaz

050 - Glorija Wolf - Šalukatre

051 - Glorija Wolf - Svetionik

052 - Slobodan Mitrić - Voleo je pesmu

053 - Marija Stojiljković Marstoj - I uporno

054 - Marija Stojiljković Marstoj - Daljina

055 - Marija Stojiljković Marstoj - Istina

056 - Gabrijel Barišić - Koja tvoja stopa nosi ime doma?

057 - Gabrijel Barišić - Još milja

058 - Gabrijel Barišić - Ima li tu i vatre?

059 - Miljana Vidosavljević - Isplakana pesma

060 - Miljana Vidosavljević - Buđenje

061 - Miljana Vidosavljević - Ampelmann

062 - Strahinja Lakić - Ikona

063 - Strahinja Lakić - Ne ćuti

064 - Strahinja Lakić - Nema ona...

065 - Slavica Klein - Ljubav u pesmi zapisana

066 - Slavica Klein - Dižem ovu čašu

067 - Slavica Klein - Ko pisca razumeti može

068 - Ivica Ušljebrka - Nesanica

069 - Ivica Ušljebrka - Lastavica

070 - Ivica Ušljebrka - Crvene sandalice

071 - Marijana Stevanović - Sećanja

072 - Marijana Stevanović - Odjek

073 - Mehmedin Nezirović - Sa unutrašnje strane lobanje

074 - Mehmedin Nezirović - Pjesnik koji ubija perom

075 - Nino Bijelac - ***

076 - Nino Bijelac - ***

077 - Nino Bijelac - ***

078 - Damir D. Ocvirk - Vrba i hrast

079 - Damir D. Ocvirk - Usavršeni

080 - Blaženka Jukić - Da ti vratim

081 - Blaženka Jukić - Pustila sam

082 - Blaženka Jukić - Suze poslije svega

083 - Alena Rais - Biseri

084 - Alena Rais - Paučina snova

085 - Ljubodrag Ljumović - ***

086 - Slavica Turinski-Lazić - Melodija večernje kiše

087 - Slavica Turinski-Lazić - Propala svitanja

088 - Jasna Šemiga Pintarić - 06. 06. u 06:06

089 - Jasna Šemiga Pintarić - Vodopadi sladostrasti

090 - Vedran Strmečki - Umrijet će kafana

091 - Vedran Strmečki - Čovjek

092 - Vedran Strmečki - Kiša je padala one noći kad je

093 - Nikola Vukoje - Oprostiću

094 - Nikola Vukoje - Zagrljaj

095 - Mubera Sabanović - Čarobni pogled tvoj

096 - Mubera Sabanović - Daleki

097 - Mubera Sabanović - Vjetar

098 - Josip Matej Bilić - Zbog ljepote tvoje

099 - Josip Matej Bilić - Na otoku samoće

100 - Josip Matej Bilić - Zagrli me...

101 - Svetislav Kuzmanović - Ne budi tvrda da mi sebe

102 - Svetislav Kuzmanović - Pokriću te da bi te otkrio

103 - Svetislav Kuzmanović - Povratak negdje zapisanih

104 - Svetlana Taletović - Tvoja

105 - Svetlana Taletović - Zaključana

106 - Svetlana Taletović - Puštam da odeš

107 - Evica Kraljić - U tebi utkana

108 - Evica Kraljić - Poput igre leptira

109 - Evica Kraljić - Trebam te noćas

110 - Radica Matuški - Ljubiš mi se

111 - Radica Matuški - Čežnja jedne ljubavi

112 - Radica Matuški - Dobra ili ne

113 - Marko Nestorović - Parče moga neba

114 - Marko Nestorović - Vitraž

115 - Marko Nestorović - Šapat

116 - Dragana Kolarik Bauer - Ptice selice

117 - Dragana Kolarik Bauer - Proleće

118 - Dragana Kolarik Bauer - Fališ mi

119 - Vesna Andrejić Mišković - Sezona kiša u mojoj sobi

120 - Vesna Andrejić Mišković - Nisam više cvijet nevena

121 - Vesna Andrejić Mišković - San je moja stvarnost

122 - Tijana Radović - Rat

123 - Tijana Radović - Kiša

124 - Tijana Radović - Animalni instinkt

125 - Mugdim Galijašević -Kad duša plače

126 - Ifeta Hrnjić - Crkavica

127 - Ifeta Hrnjić - O, čovječe

128 - Ifeta Hrnjić - Boje u igri

129 - Marija Najthefer Popov - Sunce moje pospana sam

130 - Marija Najthefer Popov - Buđenje

131 - Marija Najthefer Popov - Ako me voliš....

132 - Dylan Horman - Noć

133 - Dylan Horman - Kada te nemam samo jedan dan

134 - Radojka Rea Sartori - Osvetoljubiva bol metka u slepoočnici

135 - Radojka Rea Sartori - Prepoznavanje




Alfabetni spisak objavljenih autora u zborniku „Melodija naših reči 2“:

01 - Alena Rais

02 - Amanda G. Zendeli

03 - Blaženka Jukić

04 - Damir D. Ocvirk

05 - David Dimić

06 - Dragana Kolarik Bauer

07 - Dragana Miljković

08 - Dylan Horman

09 - Evica Kraljić

10 - Gabrijel Barišić

11 - Glorija Wolf

12 - Ifeta Hrnjić

13 - Ivica Ušljebrka

14 - Jasna Šemiga Pintarić

15 - Jelena Babić Lazić

16 - Josip Matej Bilić

17 - Jože Brenčič

18 - Kristina Koren

19 - Ljubodrag Ljumović

20 - Marica Ferhatbegović

21 - Marija Najthefer Popov

22 - Marija Stojiljković Marstoj

23 - Marijana Stevanović

24 - Marko Nestorović

25 - Mehmedin Nezirović

26 - Milica Bošković

27 - Miljana Vidosavljević

28 - Mubera Sabanović

29 - Mugdim Galijašević

30 - Nikola Vukoje

31 - Nikola Vušković

32 - Nino Bijelac

33 - Olja Ristić

34 - Radica Matuški

35 - Radmila Sandor

36 - Radojka Rea Sartori

37 - Slavica Klein

38 - Slavica Turinski-Lazić

39 - Slobodan Mitrić

40 - Slobodanka Boba Đukanović

41 - Snežana Tomin

42 - Strahinja Lakić

43 - Svetislav Kuzmanović

44 - Svetlana Stanković Avakumović

45 - Svetlana Taletović

46 - Teja Branković

47 - Tijana Radović

48 - Vedran Strmečki

49 - Vesna Andrejić Mišković

50 - Zdenka Kirin

51 - Željko Žele Jovanović

52 - Zlata Jovanović

53 - Zorka Čordašević




David Dimić - Sreća



I sreća se zida

te cigle su teške

dovlačićeš ih iz najdubljih dubina sveta

pravićeš ih od najsitnijih zrna vremena

i nosićeš ih sam - peške

Zidaćeš svoj hram neukaljan

i čitav plavi svod neba biće ti oltar

a porta - trava zelena


Uvek sâm, sâm

zaboravljen sam, neznan i odbačen

u crno oblačen

Neka crni trag ostane

na svetloj, čisto beloj

nekoj drugoj stvarnosti

koja će praštati

i platiti

i iznova uzimati nemilosrdno

svojim lancima, omčama i kukama

za neku drugu stvarnost

a neće ni znati šta drži u rukama


Zato gradim sâm, sâm

zaboravljen, neznan i odbačen

u crno oblačen

i nosim svoje cigle teške

gradim svoj hram

puzeći il peške!


A kada zablista njegov sjaj

i pokraj oltara spoznam

sve svete odgovore sveta

i misao šapne mi:

"Ovde leži sreća"

Tek onda ću moći otvoriti vrata

i primiti te kao brata




David Dimić - Pisanje



Imaš li dovoljno boli

da napišeš pesmu

razapetu između duše i papira;

sna i jave?

Okrvavljenu rečima svoga nemira

gde potapaš sve svoje

i puštaš ih da se dave

i gledaš ih kako odlaze

Ne, one više nisu tvoje!

“Nikada me nećeš imati”,

šapnula mi je

pre nego što je pesma postala

pre nego što je nestala

sa prozora sedmoga sprata

i razlila se u stihove

koji me cepaju

koji u okovu nenapisanih sećanja žive

sve dok ih nisam razbio

rečima na papiru okamenio.

Šapnula je da me voli.

Niko te neće pitati

imaš li dovoljno boli

da napišeš pesmu




David Dimić - Tri



Perom smo spojili ruke

svako sa svoje strane

krajevima najdubljih pomisli


Ne odvajaj ruku s papira

naša mastila ista su

utapaju se u nezaceljene rane


Izgubljeni u rečima

stvaramo reči

naše stvarnosti


Zatočeni u nevinom liku

obojenih zidova unutra

tu gde smo se stisli


Perom smo spojili ruke

svako sa svoje strane

krajevima najdubljih pomisli




Zorka Čordašević - Neobrana višnja



U avliji našoj gdje je orah bio

proljeća jednog, sočnu i krupnu,

moj vrijedni otac višnju kalemio

pored nje postavi, astal i klupu.


Radov´o se tata svome rukosadu

kad višnja procvati i plodove pruži,

okupljao goste u njenom hladu

da za punom sofrom sa njima se druži.


I mi smo se djeca višnji radovali

kad latice vjetar počne da raznosi,

k´o pahulje snježne radosno skupljali

zanosni, trčeći bacali po kosi.


Sasvim druga slika kad počne da zori.

Tada otac pred nas k´o sudija stane.

„Plodove berite, ne lomite grane“.

Mi slušamo, ćutke dok nam tiho zbori.


„Ja sam za vas djeco očinskom promišlju

zasadio stablo što plodove daje,

kad ne bude mene da rađa i traje

u blizini kuće kalemio višnju.


Ne tražite tuđe, imaćete svoje

nije tuđe voće uvijek i najslađe,

na dohvatu ruke neka vam se nađe

sa njom će vam ostat´ dio duše moje“.


Godinama višnja rasla i rađala

okupljala goste, čekala godove,

gledala u Sunce, njegove svodove

sprovode i svatove, sela ispraćala.


Al´ jednog aprila ispod svojih grana

okupi rodbinu i cijelo selo,

pod njom ocu mome držaše opijelo.

Te godine osta, višnja neobrana.




Radmila Sandor - Moja ravnica



U srcu Panonskog mora rominja kiša.

Zelena polja pretvara u tepih natopljenog lišća.

U žamoru vetra krik jeseni.

Nebo briše tragove leta.

Poslednjim titrajem zraka

umorno sunce obasjava ogoleli drvored.


Poželim u letnjoj haljini

zaplesati sa otkinutom granom,

sandalama gaziti natopljeno lišće,

raspuštenom kosom obgrliti vetar.

Poželim uplesti se u naručje jeseni.


Kad umorna od beskrajne šutnje košave

sednem na klupu,

na slikarskom platnu oslikaću

blatnjav put i konja vrana.

Pod strehom sktiveni par ptica,

gde ljube se na rastanku,

iz zagrljaja, lete put juga.


Nad mojim Sremom, tajanstvene sene

ne daju jutru da svane.

Šapuće jesen tišinom opalog lišća,

grli me ravnica

osećam, toplinom tvog naručja.




Radmila Sandor - Povedi me sa sobom



Kad kreneš ponesi ovaj grad,

ulice, trotoare, zgrade i ljude.

Ponesi i noći u kojima smo

goreli vatrom strasti.

Ponesi i dane u kojima smo drhtali

puni straha od rastanka.


Ponesi i mene kad kreneš!

Ne ostavljaj me samu.

Spržiće me nemiri čekanja

duša će krenuti tragom tvojih koraka.


Povedi me.

Bojim se zalutaću

u ulicama ovoga grada

i maglovitim jutrima


Kad kreneš,

ako osetiš ruku na ramenu,

znaj, moja je,

jer ne mogu ostati tu

u nepoznatom gradu, bez tebe

osečajući prste ruku tvojih,

u prstima ruke svoje.




Radmila Sandor - Ispod kože



Verujem da za ljubav ne treba moliti.

U prožimanje, u vernost verujem.

Tvom osmehu sam se predala.

U pogled sneni sam se zaljubila.

A onda, rastrzana između života i ljubavi

u sebi sam ubila anđela.


Suze nisam brojala dok svlačila sam odeću.

Sve neizgovorene reči

smestila sam u beli pretinac.

Neproživljen dodir sam zapalila.

Prljavom odećom tuge

nemog svedoka povila sam u plamen.


Sve sad je kasno, uzalud...

Kasno je da tražim ti dozvolu da ubijem deo sebe.

Kasno je da mi brišeš obraze,

operes telo od griže savesti.

Kasno je da tražimo grob nerođenom,

da oplakujemo rađanje.


Skrivena iza osmeha evo me

čekam te na peronu puste stanice.

Sa željom da zagrliš me, da razumeš.

Iako znam, pritajena ispod crne haljine

u ćutnji zauvek ću plakati.




Kristina Koren - Izvor obojen buđenjem



Poljubio si me

I svijet je stao

Ptice su zapjevale neobičan pjev


Na trepavicama

Ostavio si mirise svoje

I potegnuo mač Odisejev


Poljubio si me

Na izvoru obojenim buđenjem

Gdje je započelo naše vrijeme


Utisnuta u naša postojanja

S tobom, na izvoru

Sjajile su krizanteme...


Ostani na izvoru

Pij vodu sa mnom...

Budi zauvijek tu


Podsjeti me uvijek na ljubav

Koja živi u koracima

I u našem dodiru...




Kristina Koren - Odana tišinama



Opet se čuje zvuk neumorne tišine

Tražila sam te u otkucajima

I nepomično promatrala

Kazaljke na satu


Plesale su sjene u kutu postojanja

Pogledom nestrpljivim od čekanja

Pronašla sam te kako s osmijehom

Vežeš kravatu


Možda će iz te tišine

Niknuti cvijeće...


Možda te sretnem

Samo za sebe...


Sudarala sam pitanja u tišini

Kojoj sam vjerno odana

I koja je sebično samo moja


Dočekala sam sumrak boje ljeta

Položila svoje želje u jasle

Tamo gdje spava jedina tvoja




Kristina Koren - Ne ostavljam tebe



Ne

Ne ostavljam tebe

Ostavljam mirise bola i tugu

Taj prkos i inat

I sve ono što boljelo me...

Ne želim više biti

Zagrljena čežnjom

I čekati nova jutra

Idem prije nego me

I posljednje tvoje riječi slome...


Ne

Ne ostavljam tebe

Već zatvaram vrata

Svemu onome što je

Ubijalo moju nježnost

Moju toplinu

Crpilo moje snove...

Idem tamo

Gdje početak uvijek počinje

Gdje čeka one hrabre

Koji ustaju nakon svakog pada

Gdje sviću neke

Sretnije zore...

Idem..




Zlata Jovanović - Danas



Danas sam tražila srećne ljude

Osmeh odbegli da mi vrate

Kao da sam pogrešnim putem krenula

Svi zbog nečega tuguju i pate


Danas sam htela da izbegnem tišinu

Setih se nekih bučnih vremena

Naleteh na igru čudovišta osame

Sa glasom kukavičkim i zgrčenih ramena


Danas mi iznova kroz žile dere

Rušenje snova hukom potmulim

Na ivici vidika tragovi opaljeni

Odjekuju istinu silama svemoćnim


Sa nemarom bezličnom ima nas u trenu

Po kratkom postupku vreme nas briše

Kandžama nevidljivim iza kapije zatvorene

Lekcije nesavladane grebu sve više


Oči ponižene pogled mi bacaju

U naručje svoda odavno smršenog

Karavani tame šušte nadaleko

Dok bežim u svetlost nadanja svog.




Zlata Jovanović - Reči dok bruje



Kada je nešto u meni

Jako važno i bitno

Počelo da beži

Neznajući kuda

(Mesto da traži)

Pošla sam za njim

Tražeći kariku

U lancu života...

Kada nije imalo

Veze sa normalnim

Tražila sam

Svakodnevnicu

Bez gungule sanjarenja

Kao orijentir

Do odredišta

Bez granica

Gde razum ne pita

(I ne odgovara)

Za raspeća

Kojima misli lutaju...

Između minute

Koja ne prašta

I stavljenog na kocku

Dijalog duše i tela

Reči dok bruje

Sa mirisom preterivalja.




Zlata Jovanović - Tovari



Ispod kože tovari

Nežnosti natrunjene

Nosam okolo grubosti

U sledu sopstvenom

Jedni na druge liče

Kao vagoni neistovareni

Kada banu niodkuda

Usred mukline prozračne

I ruku pruže za prvi ples

Padalice dokle promiču

Ispod meseca nakrivljenog...

Gutljaj istine prelivam

Sirupima protiv tuge

Na srcu jed na usnama med...

U zapletu unutrašnjem

Mrvica dobrote zagrcnuta

Snagom volje nastanjene

Kao statista slučajni

U činu poslednjem

Prijatelj moj nevoljni

Podstiče me i bodri

U borbi svakoj iako znam

Da ništa nesalomivo nije...

U trenu trenutak grabim

Ni jedan večito ne traje.




Jelena Babić Lazić - Povorka u večnost



Bezglasje duše,

Daleki ugušen lelek,

Bat koraka prijatelja,

Uzdasi i suze.

I cvrkut ptica.

Povorka u večnost




Jelena Babić Lazić - Ruke



Travu su kidale,

Vodu su nosile,

Vatre su palile,

Strasti su davale,

Čedo su kupale,

Boga su molile.

Sklopljene na grudima,

Ostale




Jelena Babić Lazić - Umorna i blizu kraja



Umorna i blizu kraja

Kao nasukani brod na hridi

Okrećem jedra vetru,

Upijam tople zrake zalazećeg sunca,

Tumaram sećanjima po lavirintu života.

Pogledom tražim put u večnost,

Napinjem snagu sačuvanu za kraj.

Uplićem u kosu šapat vetra,

Bledi sjaj oka traži oproštaj.




Olja Ristić - Prošla pored



Na taj veliki dan

u talasima su se njene čaure mrvile.

Svilena je uginula kao silikonska buba.

Tama u tim očima

jer su suve uvojke odsekle tako snažne ruke

bez blagosti.


Pa zašto ste ljubili tako da su usne usahle?

Poljupci, rapava im senka.


Bolji su oni tajnoviti dani,

neočekivani kao kad padaš u snu.

U oblak ne mogu da stanu ako uzletiš,

obični sati kao jeftini džins,

kao susret na pešačkom prelazu,

kao razgovor uz šetnju psa,

kao miris starog kaputa na starcu koji sedi na klupi kraj tebe

a tvoja mladost naspram i pored

još ništa ne zna -

kako malo ostane u džepovima tog kaputa …

kako sve stane u te oči koje se cakle …

jače od tvojih.


U tom parku

prolazi par cokula, par modernih patika, par bosih koji se ljube uz cerekanje

i dok se okrećeš i odlaziš

niko neće zapisati na klupi da se jedan grad

rušio na tebe čitavog dana a da te je starac nejakim rukama

pridržao, snažnije od svih strasnih šaka koje su te češljale

peskom, kamenom, zemljom, razlivenim vinom te kupale…

jer anđeli su ostarili.


Dok prolaziš pored svog velikog sna

ubrzaj bubo ušuškana svilom

beži od njega

u svoju malu kućicu

ne dirajući prašinu sa svih tvojih sveća

dok ne upališ

novu vatru




Olja Ristić - Ugalj



Jednostavno je rekao:

„Nikada nisam video lice svoje majke“,

gužvajući u šaci koprive.

Naučivši da voli mleko i breskve, sam.

Srela sam ga još samo jednom.

Gledala sam…

pahulje su se pred njim otapale na kamenu.

Vrane su oštrile krila između nas.

Razletele se kao raspršene ljuspice

presušenog uglja, potom

okupljajući se na drveću, žicama.

Čupav i beo, pas

ispod drveta je zakopavao smrznutu kost u preostali sneg.

Brinuo, bez majke,

bez igde ikoga…

Čuvao kost,

život,

i mahnuo nam repom.




Snežana Tomin - Kiša sećanja



Opet te kroz sećanje vratila kiša,

stare rane,

nove kapi kvase,

i još osetim tvoje ruke

u mokrim pramenovima moje kose.

Čujem korake kroz pustoš vlažnih ulica,

tvoje i moje,

čujem smeh,

munja preseče,

pa opet stvarnost izmeša boje...

Prede tuga ispod kišobrana,

izgubljeno vreme

ili..

izgubljena sreća.

Rasipa kiša perle po licu,

ko delove stakla sećanje

zariva po srcu

i podseća...

podseća.




Snežana Tomin - Krila leptira



Plaši me ovaj mir

kao pamučna mreža

kao meka krila leptira

što zatrepere preko lica.

Plaši me ovaj spokoj i ravnodušnost,

dok jesen u melanholiji plovi

pločnicima gradskih ulica.

Ne očekujem ništa,ne kajem se ni zbog čega

ali ipak uzdah svaki zagrebe preko grudi.

Zima,već,vetrove hladne sluti

plaši me više od ravnodušnosti

prisustvo hladnih ljudi.




Snežana Tomin - Lik u oku



Od svega najlepše

i od svega je najpreče

u najdražem oku videti

svoj nasmejan lik

i iskre svetlosti oka svog

u tom oku istom.

Sve što je stajalo do tad

krene kroz vene

kao pobesnela reka

lomi i ruši.

Ne meri se ni sa čim

taj spokoj u duši

i dodir drhtav blag.

Srcem kada se grli

jače je od svakog zagrljaja

kao da vrata raja

otvori neko beskrajno drag.

Kada u najdražem oku

vidiš svoj nasmejan lik.




Svetlana Stanković Avakumović - Bez nade



Kakav užas i krajnja odvratnost,

prema ovom beznačajnom životu.

Teško poverovati u tu stvarnost

ne nalaziti nekadanju lepotu.


Kakva tuga i nepregledan jad,

nosi se kroz čemerne dane.

Očekivati svoje duše poslednji pad,

proleća crne, ogolele grane.


Kakva misao u ovu sumornu jesen,

dok prošlost luta u sadašnjosti.

Otkucaj bila, poslednji zanesen,

ne čuti ga, u bića propasti.


Kakva želja i nada u ništa,

mučno čekanje poslednjeg zraka.

Mladosti nekadanja poprišta,

ne mogu se videti više od mraka.


Kakav pokret sad može pokrenuti,

Ničije telo iz ništavila.

Ništa neće kroz njega krenuti,

suva se stabljika pod zemlju savila.




Svetlana Stanković Avakumović - Izdaja



Poezija se sve manje piše, sve manje čita,

ostavljamo je olako, mi pesnici vrli,

kao nekoga, za koga se od srama ne pita,

a stihovi nam kao misli, obamrli.


„Poeziju niko ne čita više“,

reče pesnik koji sada prozu piše,

u pola glasa, dal’ može tiše,

kao da se plaši da misli, pomalo diše.


Nestalo je pesničkog zanosa, reči su gladne,

a misli grozničave, slave željne, jadne.

Nikad ne priznaj da pesnik nisi više

sva poezija sveta, u trenu, prestaće da diše.




Svetlana Stanković Avakumović - Čuješ li



Kad te nešto toliko dotakne

toliko, da te razvali

zguli ti masku tu

pohabanu

odvali iz cipela

razbaca te na sve strane

toliko da ne želiš da se sastaviš ikada ikada

ono kad te nešto toliko digne

toliko te digne

da odjednom osetiš

sreću

shvatiš koliko je sloboda na dohvat ruke

samo treba da se pustiš

i shvatiš šta je sreća

da shvatiš ko si

i da su sve samo opravdanja

za ono što si sada

ono što nikada nisi smeo biti

čuješ li

osećaš li




Dragana Miljković - Zaboravljeni ne zaboravljaju



Tražim te

noćas u svom nemiru,

tražim te u svojim snovima.

Prevrćem po uspomenama.

Željna da te ponovo

osetim svim čulima.


Nema te,

samo pustoš i praznina

tamo gde si nekada živeo ti.

Gde si nestao?

Ko te je nečujno ubio?

Od mene oteo?


Kakvo li si zlo počinio?

Pa te prognah iz sećanja...

sa kaznom se olako pomirio,

i otplovio u more zaborava...


Ovo je moj poslednji pokušaj

da te oživim bar na tren.

Sa sobom bolni okršaj.

Al si davno zarobljen.

Tamo gde se snovi ne sanjaju i

zaboravljeni ne zaboravljaju.




Dragana Miljković - Kusur sudbine



Vratite mi kusur

uzaludno potrošenog vremena,

vi drski poreznici života!

Znam da trudila sam se

ali nikad nisam bila dovoljno dobra.


Negde ste pogrešili,

ovo vreme prebrzo teče.

Nismo se još siti nauživali

a godine same odleteše.


Znam ja, uvek malo kasnim.

Ali to nije velika stvar.

Svet se okrenuo sasvim.

Vratite mi jednu deceniju bar.




Nikola Vušković - Potok



Na planini staroj, još se beli snežna kapa,

a u dolini sneg, polako počeo da se otapa.

Svaka je kap, jednom bila bistra voda snena,

što se probudila sa ležaja, što njoj beše stena.

Probudila se iz snega, pa niz padinu krenu,

ide i hrli sa drugima, da nađe putanju njenu.

No nije svima ista putanja, ali to je ona staza živa,

što posta potok bistri, u kojem svaka kap zapliva.


Tada sve te prozirne kapi jako bistre vode,

ubrzano se skupljaju u to malo čudo prirode.

Veselo one skaču u potoku što naprave,

da se zajedno otisnu na stalni put slave.

One samo taj put za svoje slavlje imaju,

da se sve zajedno u jedan potok prožimaju.

Mnogi se tada njihovoj slavi rado dive,

svi koji mogu od te bistre vode da žive.

Sa njima bistri potok, nikada se ne umara,

jer mu nijedna kap vode, nije mnogo stara.


Potok ponekad skreće niz strmu padinu,

dok ne nađe svoj put u predivnu dolinu.

A tamo u nekom delu, kroz mirnu čistinu,

jedan dragi kamen, ukrasio je istu dolinu.

Potok uliva se u jezero koje nije duboko,

i tamo napravio je divno planinsko oko.

Na njemu okupile se mnoge srne i jeleni,

zajedno se dive šumi, što nosi plašt zeleni.


Sve dok potok kroz prirodu ide na putu svome,

veselo žubori jer ne polaže račune nikome.

A kada jednom dođe do prvoga sela,

njemu se tada preobrazi utroba cela.

Tada bistri potok prestaje kao takav da postoji,

kada mora sa tinjavom rekom da se spoji.

Svako u tome činu, može jasno da vidi,

ono što se probuđenoj duši do tada svidi.


I svako zna da potok stalno veseo je bio,

dok se u divnoj prirodi, ni od koga nije krio.

No svoju veliku tugu u mulju reke je sakrio,

onda kada mu se u velikoj reci sjaj izgubio.

U tome činu, svako može sebe da prepozna,

i shvati ono što je svima postala gorka kazna.

Svaki potok dok je u čistoj prirodi mali bio,

svoju lepotu i veselost nikad nije izgubio.

A onda kada se u veliku reku nevoljno ulio,

na svoju sudbu, od tada stalno bi tužno hulio.




Zdenka Kirin - U naručju tvom



Sanjarim i gledam ozračja

dotičem nebo darežljivog poja

i skupljam prameni splet boja,

lahora i struna u oči srca ...

Sanjarim i prebirem bogatstvo –

osjećam drhtaj u zagrljaju tvom

i slijedim neizrecivu radost

uzdignuta u ples bliskosti

i nadrastam trenutke buduće

kroz kristalni zvuk zvona u duši

posvećenoj i ovijenoj mirisom

vibracije zvuka u čitavom biću ...


Slušam ustreptalost šaptaja i čula

razigranih u dlanovima dodira i sna

i smiješim se opijena darom na dar

kroz harmoniju ljepote pripadanja

tom uzbibanom trenu na krilima –

osjećam toplinu u naručju tvom

i ispisujem najljepše arije bez riječi

utkana u cvat proljetne šume s valom

što njiše i grli kapljice plavetnila

na izvoru čistog prelamanja duge

što nas je svezala nevidljivom srećom

kroz poljubac ostavljen na usnama ...


Post Scriptum:


Moj zaborav s tobom ljubljeni

snop svjetlosti rastvara u zagrljaj

pozlaćen visinom u nemirnim čulima

na ležaju od suza i smijehana putu...




Zdenka Kirin - Igra; plov i let



Na moru ustitralog vremena

kroz rađanje nama za hod i poj,

ljubav se razdala biti poljupcem

s usana rumenih i zaljubljenih

kao događaj tajanstven i svet

neizrecivo s izvora ljepote žive ...

Na moru razlistalog vremena

čudo i čudesnost podrhtava

kroz snagu zaljubljenosti u očima

cvatući strujanjem iskrica u srcu

kao najljepša pjesma u igri dodira

sred međusobnog oplemenjivanja u dan ...


Na moru uzbibanog vremena

nečujna i paperjasta misao usplamsa

posvećena umijeću spoznajnog rasta

u pleteru tisuću niti utkanih za sreću

kroz plov i let na pučinu svjetlosti

što neiscrpivo izvire i obasjava glas ...

Na moru uskovitlana vremena

moj pogled susreće bliskost i daljinu

ponekad se izgubim u oazi želja i slika

koje su se utisnule u misli i imaju snagu

iskre u pokretima, monologu i prepletima –

družim se s prozračnim bojama i lelujam

između osmijeha i suza rišući portret ...


Osjetilni govor moja je jakost i slabost

u prtljazi koju nosim i koračam dalje!


Post scriptum:


Ljubav kao neobjašnjiva svečanost sipi i gori

sjedinjujući nježnost i žrtvu za sreću življenja

kroz dane rasule u srca da se vole i ostvaruju

u vremenu mira i oluja na moru svog vremena ...




Zdenka Kirin - Arija s koraka srca



Još uvijek ariju sebi svira

to srce moje od iskri,

pod svodom vode i vina

na usnama osjeta žeđi ...

Još uvijek cilik s promenade

sjaj mojih sati zrakom prede,

pod zvijezdama pređe meke

kroz spletove pogleda u noć ...


Od daha živog s čarolijom

dodira na otvorene vjeđe!


Kroz granje mjesec prebire sjaj,

vlasi struna i daha na uzglavlju sna

trepereći plamičcima sred tišine

što se sipeći rasklapa visoko s neba

i ostavlja baršunast prah ljepote

s neiscrpnog svjetlucaja i ritma u duši

oduvijek raskriljenoj ususret ljubavi

kroz tragove privlačnosti s poljupca ...


Pod prstima vibrira strast pretočena

u pregršt neodoljivih trenutaka!


Grgori rijeka u slapovima krvi

s arijom nježnosti moje u tebi odraz

kroz pero ljubavi pišem osjećaje

što se šire, mirišu i cvatu danima

s rukopisom navještaja u vjeri i nadi

da plemenitost i vječnost se susreću


iza žalosne i teške suze u istini –

fališ mi govorim i hodam cestama ...


A note pletu treperave izričaje srca

stapajući me s pjesmom želja i ljepota!


Post scriptun:


Život je neizmjerna igra svjetlosti i tame,

zagonetno putovanje, susret i uprizorenje

kroz pitanja i odgovore s danima u nizu

osjetilnog i stvaralačkog srca kroz misli

u neprestanoj želji ostvarenja sreće u dan

bliskosti ispunjenja sebe u drugom ...




Marica Ferhatbegović - Praistorija



S nebesa

uske mračne sobe

jedna završena mladost treperi

nad pustim godinama,

osvjetljava ih

infracrvenim zracima kiklopskog oka

tražeći krivca,

ubicu,

tražeći kaznu

uklesanu u zidove pećine.

Duša razapeta u praznim epohama

plutala je mojim tijelom

i jutros.


Moram ustati

već je sedam sati,

našminkati se

i krenuti niz ulicu.

Uvijek isti koraci

neposrtanja

nepostojanja,

povorka ljudi nakićenih lažnim draguljima

puzila je nasmijana

istom koordinatom

iscrtanom još u kenozoiku

kad su diosaurusi nestajali.




Marica Ferhatbegović - noćas si zaspao s tugom



noćas si zaspao s tugom

okrenut ka prozoru kroz koji smo iščezli

bolio te zagrljaj koji je ostao pust, znam to

suze su šuštale u vazduhu a ti si tek i jedva zaspao

ostavila sam ti ih kao stečenu imovinu našeg neutješnog braka

ostavila sam ti i auto i stan

noćas je mjesec mlad i krhak

međa između dvije ruke u bivšem dodiru

brazda snijega u sjećanju

grijeh tvog nevjerstva brisao je tišinu i nevinost

a još juče smo stojali nasred sobe

moja ruka na tvom ramenu

tvoja ruka na mom vratu

gledali se kao da nikad prestati nećemo

svjesni svoje potrebe da budemo u istom krugu

a onda su se želje otkinule od zidova stana

otkinule cvileći

ostavljajući okrunjeni malter da pada po podu




Teja Branković - A ti me nećeš



Kap vode na vrelom asfaltu

ja bi za tebe rado bila,

mutnu vodu na izvoru

otrovnom zbog tebe

ja bi bez pogovora pila.


A ti me nećeš.

Bosim nogama po trnju hodala,

na koljenima išla po stazi od stakla,

najveću bol za tebe bi podnijela,

nebi jaukala,nebi se pomakla.


A ti me nećeš.

Pred stolom punim sjedilabi gladna,

pred izvorom hladnim zeđ bi trpila

za samo mrvicu ljubavi tvoje,

žrtva moja nebi uzaludna bila.


A ti me nećeš.

Najveću kaznu za tebe bi podnijela,

trpila za tebe najveće boli,

tako silno tebe sam voljela

i još uvijek tako te volim.

A ti me nećeš.




Teja Branković - Danas dođi



Nemoj danas ,kad te molim,

da kažeš, ne vjerujem da ću doći,

jer bit ću sama i čekat ću te

sve tamo do iza pola noći.


Ugasit ću svijeće na torti

samo da mogu želju poželiti,

a želja bit će da dođeš mi

danas rođendan čestitati.


Ne dozvoli da danas budem sama,

bar ovaj dan mi razveseli,

pojavi se na mojim vratima

za rođendan sreću mi poželi.


Nek ne bude suza u oku,

barem danas, na ovaj dan,

dođi,donesi sreću i veselje

znaš da danas mi je rođendan.


Ne trebaju mi nikakvi pokloni

umotani u papir šareni,

tvoj osmjeh i poljubacna vratima

bit ce najdraži poklon meni.


Svi mi danas čestitaju

i najljepše želje šalju,

a moja jedina želja je

provesti dan u tvom zagrljaju.


Ako ti je do mene stalo

ispuni danas moje želje,

ako me bar malo voliš dođi

uljepšaj mi rođendansko veselje.




Teja Branković - Volim te



Ti hoćeš da kažem volim te

a ja ti to želim pokazati,

za mene ljubav nije samo riječ,

ja ti je želim dokazati.


Pogledaj u moje oči

koje su boje plavog neba,

vidjet ćeš u njima svoj lik

i ništa drugo što mi treba.


Zaviri u moju dušu,

kao cijeli svijet široku,

u njoj ćeš naći istu sliku

koja se nalazi u mome oku.


Pokušaj onda da dodješ

do samog dna moga srca,

tamo naći ćeš svoje ime,

jer moje srce za tebe kuca.


Sve što mi treba u svakom trenu,

uvijek samo ćeš ti biti,

i znaj,dok god budem živa

to se nikad neće promjeniti.


Volim te svojim srcem,

volim te dušom svojom cijelom,

u krvi koja mi teče kroz vene,

ti tečeš mojim tijelom.




Jože Brenčič - Bakreni lasje



Prav tiho stopim v tvoje sanje,

prikradel neopazno se bom v stih,

prek zvezd zašel bom v žalovanje,

rodila bolečina bo moj vzdih.


Žari obraz, obdan z bakrenimi lasmi,

kot da kljubuje soncu, kot v posmeh;

bori se proti sencam, je izziv temi,

sled žalosti zrcališ zdaj v očeh.


Svetile iskrice bodo v očeh spomina,

ko v njem odzvanjal bo odmev besed.

Korak vesti bo šel po stezi opomina -

tvoj, dokler bo še svežih kaj razjed.


Pomlad bo novo upanje zbudila,

zelenje, cvetje spet bo tam in tod

in vzšla bo spet življenja nova sila,

živahnost, vrvež bosta vsepovsod.


Strmim v pomladno brstje prebujeno,

in mislim, oh, kako minil je čas,

ne bo vrnilo več se zamujeno

in nimaš več bakreno rdečih las.




Jože Brenčič - Ogledalo



Volnene rokavice so tipale za toploto,

dotiki še prepojeni s trenutkom misli,

obliž na grehu je še veliko večji greh,

z rdečo šminko si skrila sled poljuba.


Gibanje med plastnicami je zahtevno,

spet spopad s preveliko ekvidistanco,

moj zimzelen pa zeleni v mrzlih dnevih

in njena lepota mi je narekovala pesem.


Kdo se trudi umazati nekaj tako čistega?

Kot da ni meje s sanjami in resničnostjo

v pesmih rišem svet s kričečimi barvami

in se res trudim, da ne bi ugasnil sonca.


Oblekel bom črno obleko, barvno srajco,

si zavezal rumeno kravato z biserno iglo,

obul rumene čevlje z rdečimi vezalkami,

zrl v oči, da se bom videl v tvojih zenicah.


Nosiš masko, da ne bi opazil ranljivosti,

spet se skrivaš za zaveso ravnodušnosti,

oblečena si v rdečo oprijeto letno obleko

in bojim se, da razum ne bi preglasil srca.




Jože Brenčič - Lucidne sanje



včasih so nepomembne

izginejo zjutraj ko se prikaže sonce;

ljubezni groze izgube noč za nočjo

podobne so si

nikoli kot nadaljevanja

vedno prekinjene

ne vem s čim bi jih povezal


ne analiziram jih

o njih ne sprašujem strokovnjakov

za sanjski svet

o pomenu in smislu


natrpani vlaki vozijo skozi noč

mimo bežečih luči

na oddaljene železniške postaje

tam so moški utrujeni od življenja

z obrazi kot preorana polja

motnih oči od cigaretnega dima

v bifeju skodelica čaja

pogreje odrevenele roke

ko čakam da se zdani

v prebujajočem mestu


resnični svet ni dorasel sanjam

ki sejejo ljubezen in nemir v polsnu




Milica Bošković - Igra oblaka



Igra oblaka

Život je san

Igra sjenki

Preobrazba

Privid

Ne prolazi vrijeme

Već mi

Izvan sna

Život je varka

Samo lucidni imaju Spoznaju

Ne živimo mi u maju

Već maj u nama

Šta biva konačno s nama?

To je Tajna

Trebalo bi otključati devetora vrata

Ključem kojeg nema

Putovati do nakraj svijeta

Preći Rijeku

Ne ubiti Sfingu

Otkriti zvijezda početak

I dokonati naš Svršetak.

Prelivaju se oblici

Kao voda morska usred oluje

Treba naučiti jezik Simbola

Da bi se iščitala Tajna

Našeg Bivstva

Našeg Jestva

I našeg Nestva

Ali nije nam dano

Da znamo

Bog je zabranio

Ubiranje plodova

Sa drveta Spoznaje

Odgovor nam ne daje.


Naša muka traje, i traje, i traje....




Milica Bošković - Priroda je u stalnoj mijeni



Priroda je u stalnoj mijeni

Ona stvara i ruši

Život nam ona podari

Malo nas pazi i mazi

Onda nas gromom udari

I završimo u nekoj stijeni

Kad se svom silinom na nas obruši.


Iz jednog oblika prelazimo u drugi

Neprimijetno, kao boje u dugi.


Kako ući u tajnu Sazvježđa

Kako proniknuti u tajnu Postanja

Za tim čovjek stalno žeđa

Od rođenja do Nestanja

Ali...

Nije nam dano

Da znamo

Po pustari misli

Lutamo samo.




Milica Bošković - Istina nam je tako blizu očiju



Istina nam je tako blizu očiju

Ali je ne možemo vidjeti

Prolazimo slijepi i gluvi

Ne razaznajući suštinu

Treba naučiti Jezik Simbola

Treba pratiti Znakove

Treba zatvotriti oči da bi se vidjelo

Saznaje se Umom i Dušom

U haosu smo Zamki i Zagonetki

I, ako ne nađemo Ključ

U Lavirintu se nećemo snaći

Mrvice će pozobati ptice

Klupko će se prekinuti

Nikada nećemo izaći iz Mraka

Neznanja.




Amanda G. Zendeli - Ima li mene u kasnoj smrti bez tebe



Ruke su mi kamene

trebala bih tebi poći

Ima li mjesta mili

u tvojoj prašnjavoj torbi

za jednu tugu da poneseš

za jedan bar mali trag

na dnu posljednjih tumaranja

da nožem mi izrežeš kost

ispisanu ljubavi za tebe

Ima li mene imalo

na stranicama tvojih snova

barem pod stopalima

makar i dušu da mi razgaziš

Prije nego li nestanem

i smrću ti pošaljem ostatak sebe

ima li mene u onome

što davno si mi u oči sipao...

Prije nego li izdahnem

posljednji pijesak

i progutam još malo otrova

ljubeći ti grudi poput zadnjeg

izdisaja života...iz mene.




Amanda G. Zendeli - Umri muški ženo!



Dok još teturaš pijana od

praznih obećanja

i hraniš se lažima

što bješu poput torte

Ne pij iz te čaše

tamo su kurve umirale

poslije svakog gutljaja

i pretvarale se u princeze

Bez srama su te razapeli

poput krvnika i izdajice

dok vikala si ime

i dozivala slast ljubavi

Javno ti pokidali halje

i bacili te u blato

posuto žarom i otrovom

izrugivanja šarlatanskih viteza

Lice ti je okamenjeno

tijelo drhti od boli

ustani djevojčice i pokidaj samu sebe

iščupaj zadnji strah za svoje dostojanstvo

Dok gledaš ih u oči

i u grudima držiš za što gine svako biće!

Ti udri zadnji put gromoglasno

da nedaš je od sebe i umri muški

pored silnih ratnika!




Amanda G. Zendeli - Pokazat ću ti tišinu mojih uzdaha



Opet si tu...

Kidaš moju haljinu

paraš po leđima njene crvene niti

bedrima se prosipa

tajna slatkih boli

i pogubimo se

kao skitnice u ovu

nestvarnu noć

Pokidane plahte

i jastuci goli mirišu na sol...

Prokleta jutra

i dugi rastanci

držim te za ruku

u mislima

I šapučem ti tiho

jesi li moj?

Igramo se skrivača

demoni nas čekaju

tiho ti kažem...

Demon sam ja

i ne postoji strah

u koži moje duše...




Slobodanka Boba Đukanović - Ljuljaška sna



Na grudima neba

oslikan somot prošlozorja.

Rembrantov portret-

u orisu rebrastog uvojka oblačka:

pljunuti lik moga djeda sa slike.

Između ''biti i ne biti...usnih

Bog se desi!''

-...Mamina molitva: ''Na nebesi!''

Kajanje otpoče kroz kap ispovjedi.

Zaglavljen u verigama

moj lik

slinãvi djetinjstvo bezubo.

Djedovi-djeca,

iz trnatih zaperaka neoranja,

gađaju pikada preko moje glave.

Nezaborav iz lukšije,

izvlači osnovu raspale rubine.

Utonule zvijezde.

Još jednom me majka istukla

užetom od junačkih pjesama.

Nije me boljelo.

Opet sam ocu čitala Jug-Bogdana

uz čađavu petrolejku

Digao je ruku na mjesec.

Otud je provirilo djedovo oko.

Otpočeo je ''Očenjaš.''

Večeras ,na panju lipovom

sjedim u tatinom krilu.

Opet sam njegova djevojčica

u rubinici sa mirisom mente.

Probudi me... dodir pletenice

na duši.

Bila je to majka,

a i ko bi drugi?!

Mirisala je na tamjan.

Sve je mirisalo na tamjan.




Željko Žele Jovanović - Čovek priča sam sa sobom posle rata



Gangrenom nagrižene noge kroz ruševine su se micale

Izvitoperena ulica ispustila je prašnjavi dah

Nagrižene, barutom osoljene usne reči su sricale

Na sasušenu krv mirisao je krah.


Iz zemlje su bojažljivo virile rite poderane

Razbacan paramparčad, udovi i umrtvljena nadanja

Miris truleži opsedao je otvorene rane

dok su osoljene usne sricale reči duševnog stradanja.


Kako izmeriti strah, patnju i načinjeno zlo?!

Količina zavisi od merioca, a ne od vage ili tasa!

Brada hodača podrhtavala je kao što je to činilo tlo

Poput belih zastava vijore se reči sa malo glasa.


Prenatovarena glava ka ranjivim nogama prenateže

Kao da će se tako teška otkinuti sa svog vrata

Reči bez pameti, tiho, sa drhtaja usana beže

Čovek priča sam sa sobom posle rata.




Željko Žele Jovanović - Miš-sivo platno



Naručio bih sliku kod Vas gosn’ slikaru

da otrgnem poglede sa pohabanog nameštaja,

sa masnih i neokrečenih zidova

i od prozora koji gleda ka napuštenoj štenari.

Ne tražim sopstveni portret

niti ukočena lica porodice svoje.

Ne razumete,

ja ne želim vodopad da zaustavljam

niti jesenji vetar u ram da stavljam.


Umetniče dragi sa beretkom na glavi

pomešajte crnilo noći sa belilom dana.

Neka platno postane pepeljasto,

neka bude sivo poput miša

koji mi je lani sa okotom svojim pojeo šal

a ranije je od duvana i jedne pesme moje

napravio gnezdo sebi.

Razumem ja njegov kritički stav

ali mi se ipak ocrtao osmeh na licu

kada sam ga zatekao mrtvog,

pokraj izgriženog kabla od šporeta.

Neka ta pepeljasta, miš-siva boja

čini osnovu.

Naslikajte sveže izliven beton

i trag ptičjeg stopala na njemu

kako bih u svom ramu slobodu uhvatio.




Željko Žele Jovanović - Smrt jednog komarca



Novinskom hartijom

i jednim bombastičnim naslovom

podarih slobodu krvi svojoj!

Tvrdokrilac, vampirskog roda,

postao je podeljena ličnost-

podeliše ga moj zid neokrečeni

i iskolačene oči naslovnice.


NOVI ESTRADNI SKANDAL!

STRANE INVESTICIJE!

OBRAČUN MAFIJE!

POSKUPLJENJE STRUJE

i na sve to-

jedna nožica

jedno ipo krilce,

i moja krv.


Zgrožen, zgađen

prizorom ukazanim

okrenuh leđa mestu umorstva.

Okrenuh i krvavu naslovnicu.

Nokti podrupreti crnilom

češkali su mesto uboda.

ČITULJE!

Preko čitave strane jedna glava,

bez oreola ali ipak:

„Anđele naš“

OBRAČUN MAFIJE!

Novinska hartija lako krv upija.




Glorija Wolf - Dokaz



Nisam bila tvoja za sve,

bila sam tvoja samo za tebe,

u sećanje smo urezivali trenutke,

nizali vatru, strast i poljubce.

Skrivali tajnu,

a svi su znali,

nismo jedan drugom

VOLIM TE šaputali.

Nisu postojale zajedničke slike,

samo neke skrivene sitnice,

ono što se grli u samoći,

onaj osećaj da te neko voli.

To se čulo u delima,

to je zvonilo u zavodljivim osmesima,

to je plesalo u zraku,

to je bilo naše skriveno u mraku

Nisam nikada postala tvoja,

nisi nikada postao moj.

Dok mi dlanove greješ,

dahom si rekao

da ne možeš bez mene.


Ljubav...


Ljubav mi nisi rekao,

a očima rekao si sve.




Glorija Wolf - Šalukatre



Pokrivam usne osmehom sumraka,

u pletenicu preplićem sve reči dana,

rastapam iluzije jedne lažljive ljubavi,

u oranicu sahranjujem naša svitanja.


Tek podojenu nadu sad gušim suzama,

u kofer prošlosti ređam sve uspomene,

zaklinjem se ostavljena u sobi tuge,

ne gubim nadu, neko će voleti mene.


Maleni otvor za dušu moju ranjenu,

zatvaram šalukatrama od mesečine,

plišanu noć grlim zaboravom uzdaha,

kog voleh nekada, on ne voli više mene.


Prekrečila sam sive zidove maštanja,

u neku ljubav strasnu, u dugine boje,

ogrnule su me neke nežne ruke,

u novom danu, spokoj i ljubav za dvoje.




Glorija Wolf - Svetionik



Budi moj maleni svetionik,

topao sjaj u tami moje duše,

onaj trag nade po kojem letim.


Oćuti mi tišinom da me voliš,

dopusti da naslutim nekazano,

usnama vino i ljubavi da pomešam.


Dozvoli da oslušnem srce,

da osetim pod prstima predaju,

u očima celu simfoniju u plavom.


Grebem po površini osećanja,

zaranjam u dubinu tvog pogleda,

lepim ti se za srce, jer baš hoću.


TI...

moj svetioniku.




Slobodan Mitrić - Voleo je pesmu



Voleo je pesmu.

Pevao je kad god bi mu srce tako ištalo.

Jednostavno pustio bi glas ne gledajući gde bi se tad nalazio.

Nije se ustručavao.

U autobusu, u parku, na ulici...

Grunulo bi nešto u duši i jednostavno pustio bi pesmu iz pluća.

Kao pticu iz kaveza.

Kao letnji pljusak koji bi dugo lutao gradom u sivim oblacima.

Kao magla, sputila bi mu se nezajažljiva želja da zapeva.


Voleo je pesmu.

Izvornu, onu pravu.

Kao paprat golicala bi mu dušu i nije mogao suzbiti želju za pevom.

Sevdah mu je okovao um.

Umoran nije osećao umor kad bi zapevao.

Gladan ne bi osetio glad kad bi zapevao.

Žedan bi pevao iako su mu usta bila suva.

Kad bi tuga pritisla mu grudi, e tad bi se setio nje.

Žene kojoj je zaboravio ime. Žene pored reke.

Žene čiji lik mu je urezan već dvadeset godina.

Viđao bi je svakog jutra u seniku, svakog dana u ružičnjaku, svake večeri u osoju...


Voleo je pesmu.

Pevao je kad god bi se setio te žene.

Znala je da mu prodre u dušu nenajavljena i pokrene pesmu.

Stezala ga je kao molitva Gospodnja koju je morao da ispeva.

Pesma mu je pomagala.

Osetio bi molitve u pesmama koje je pevao.

Pevao je ne hajući gde se nalazio.

Pevao da zaboravi....




Marija Stojiljković Marstoj - I uporno



I uporno mu pričam, ali on me ne čuje.

Inati se, okreće glavu.

Pravi se da me nikada neće shvatiti.

Misli da umišljam.

Oči mu pokazuju da smo daleko,

da između nas crv sumnje buja.

Nepoverenje se podrazumeva.

Laži među nama caruju.

Da li je to ljubav? Ne, nije to ljubav.

Ništa to nije, ni veza ni spajanje.

To se usidrilo tu između nas

samo slepilo i carstvo gluvih,

tu gde mi sedimo, krevet na kom ležimo,

ti na jednoj, ja na drugoj strani,

sasvim okrenuti i udaljeni.

Ništa to nije, ni ljubav, ni bol,

samo predaja višegodišnjih ratova.

– Ma pusti, pusti – kaže mi,

sav u nerazumevanju.

– Ma pusti, pusti, stalno nešto umišljaš!

– Ne umišljam! – dođe mi da vrisnem.

Naša je ljubav nestala.

Naše je vreme izgubljeno.

Naša je strast pala.

A tvoje ruke koje bi da me zagrle

sad su mi kamen oko vrata.
Sad su udarac u ponos.

Ništa tu nema. Između nas sve je prošlost.

Ni ti ni ja nismo isti. Ti i ja nismo ništa.

Samo uspomena ljubavnog brodoloma

na nebu će razlupana da nas slama.




Marija Stojiljković Marstoj - Daljina



Daljina bez nade.

Bez tebe. Bez mene. Bez nas.

Sva ta daljina i sva njena praznina

u horu prostora pevaju u žalosti.

Gde nas razdvoji? Gde nas porobi?

Daljino nemila, njega si odvela,

za sebe si ga uzela.

Tamo negde, van mog grada.

Tamo negde, van mojih očiju.

Iza horizonta u kom nema nade.

Tamo negde. Tamo svugde.

Samo ne sada, ne ovde.

Ne u mom prostoru.

Ne u mom vremenu.

Daljino, nisi bezgrešna.

Daljino, ti si mi ga otela.

Daljino, u smrt našu si ljubav

na prevaru odvela.




Marija Stojiljković Marstoj - Istina



Sve u svemu, varala sam sebe mnogo,

i tražila neki put za nedajbože.

Da se spasim preko propasti.

Da se uzdignem preko pada.

I svuda putevi ukrštali bi me do tebe.

I svuda tvoje ime ispisala bih u srcu.

A sada vatra požude sagorela je u meni sve.

I ko sad ukrao je moje vrele sne?

Da li ona ljubiti zna tebe?

Da li ona lagati zna sebe?

Da li u srcu san svoj večiti skriva,

ili briše uspomene kao rajska diva?

Da li znala sam pitati te nekad

kako to pogled tvoj razarao je u meni sve?

Kako usne tvoje požudno su

slamale sve moje naivne sne?

I sada pustoš i nepovratna tišina. Da, tu je.

U meni jesen i zimu ćutnja skriva.

I sada tebi osmeh sreće krade ona.

A ja za poslednji dan života starog se držim.

I ne znam koliko ruke moje izdržaće.

I ne znam koliko srce moje istrpeće.

I ne znam koliko duša moja potonuće,

još jednom, u plavetnilo tihe sudbine.

Da se skrije, da ne zebe. Da ojača, da ne zaplače.

I ne znam koliko nebitnih reči tebi napisaće.

I ne znam kada sebe zbog ljubavi nove izdaće.




Gabrijel Barišić - Koja tvoja stopa nosi ime doma?



Imam veliku knjigu zemljovida

Na kojima pratim tvoje korake

I pitam se čemu ostavljaš tragove

Među lavežom bez ograde


Samo mi nemoj reći

Kako misliš da nitko nema zube

Jer ti nisam pokazao svoje


Upravo sam otkrio svoju ljubav u tvojoj drskosti


Možeš lutati

Možeš otići i nestati

Možeš živjeti posvuda

Ali…

Nije li ovo tvoj dom?

Sjeme je spušteno ovdje

U zemlju na kojoj ja počivam




Gabrijel Barišić - Još milja



Prolazio sam kroz zelene koprene

i zavjese dima u Sunčevoj prašini

Nikada te ponovo nisam uspio naći

Sjeti me se

Bi li prešla hemisferu

da me spasiš?

Kada bih mogao sve ponoviti

prešao bih s tobom

još par milja




Gabrijel Barišić - Ima li tu i vatre?



Laju

Ponovo laju

I uglavnom sumracima

Između su bespuća

s kojih uzimaju hranu

Progone

Sasvim izvjesne Volje

Možda je baš zato i bolje

dragovoljno prihvatiti izgnanstvo


Vjetar je zavijao kroz prozor

dok sam teška srca polazio

Sasvim blizu proljeća

Bilo je to nestajanje s lica svijeta

brzinom vlastitog izobličenja

Gubili su se boje, dan i svjetla

Putevi su bili tvrdi

Kroz pod je ulazila prašina s ceste

Krčme su i dalje

nesmetano izvlačile novac i pamet

Smetlišta su rasla

a dim se širio pravo, oštro i jednosmjerno

Ja sam bio jedan od aktera

Premda više nisam glumio

Nisam se klonio alkohola

niti bilo čega

Je li ti ikada bila potrebna

ljubav običnog smrtnika?




Miljana Vidosavljević - Isplakana pesma



Svrbi me srce

neumorno i radoznalo

prebivalište retkih

a boravište mnogih


svrbi me jako

dok sklapam knjigu iz koje vire Mikine pesme

Mikin bol

koji opija

i ubija


Ne znam da li danas mrziš sebe

malo ili previše

ne znam koliko si cigareta zapalio

ni da li ćeš održati reč


I milion pesama ću napisati

pre

nego da ti se javim


I milion pesama ću isplakati

izvrištati ih na papir

a da za njih ne saznaš




Miljana Vidosavljević - Buđenje



Divno bi bilo

buditi se pored tebe

na moru


Vidim:

bele čaršave gurka vetar

sunce se šunja po sobi

bude me

Ti jos žmuriš


Kosa plavlja od leta

u pramičcima spava

ne diram je


Crtam po tvojim grudima

dlačice se ugibaju pa uspravljaju

Vrhovima prstiju te budim


Otvaraš oči

Sakrijem osmeh ispod jastuka

ali viri iz pogleda


Sporo

magla sna nestaje

tvoje usne se krive

okružene zarezima

koji kažu

Dobro jutro lepotice

i

Divno je što si tu


Rukama me grabiš

ljubiš me

grizeš

slepljeni smo

morska so meša se sa našom


Pretoplo je u tom trouglu

avgust-ti-ja

ali

ne puštaj me




Miljana Vidosavljević - Ampelmann



Neću za tvoj rođendan nazdraviti

iako sam sa tobom popila to deseto pivo

posle koga se, kažu, gubi pivska nevinost


Neću ti ni poželeti magiju

da si je želeo

golicala bih ti kolena

stvarala zelene talase na ulicama

svetlucala dok me voliš


Znaš, nijedna ti ne bi ostavila

srce od krejona na vratu dok spavaš

pred prvi rastanak

i trag na obrazu

pred poslednji


Znam, nedostaješ

kad sam mazna od vina

kad prolazim pored tvog skretanja

i kad probam dobro pivo


Kad se umire sećanja mrzim

50 poruka za laku noć

prvi poljubac u Amsterdamu

poslednji u Beogradu

i toliko njih razbacanih između


Suzdržavam se da te ne obrišem

sa svih magičnih mesta

jer, prve uspomene nisu manje vredne

zbog poslednjih


Kaldrma u Parizu

zaslužuje naše korake

zaslužuješ da te podseća na mene

ali, prećuti to


Za tvoj rođendan neću nazdraviti

iako sam sa tobom popila to deseto pivo

Poželeću sebi nekog ko ispunjava želje

poželeću nekog ko me čuva u slepoočnici




Strahinja Lakić - Ikona



Naslikaću te riječima.

Bićeš remek-djelo.

Moja ikona i osmijeh.



Da te gledaju svi slijepci

Da im zamutiš vid

Da zaćute...u nevjerici


Reći ću im da pjevaš dodirom;

Da miluješ pogledom;

Da vodiš ljubav govorom.


Vidjeće toplotu tvoje blizine,

Osjetiće miris tvoje dobrote.

Poželjeće da te dotaknu. I oni.




Strahinja Lakić - Ne ćuti



Nisu li dovoljne moje iskrene pjesme,

Koje ljepše n'o što jesen, kad lišćem šarenim

Zemlju obaspu, potpišu

Osjećanja moja – koja hoću svijet da zna

Kao što ih ti znaš,

Kao što ih ja znam,

Da dišu?


Da opišu razuma vrtlog i osjećanja vaznesenje

Dok život što struji kroz vene, kroz mene

Ne svene...

Zar nije dovoljno?

Jer Mjesec već zna.

Rekao je i Zvijezdama – izdajnik Mjesec.

Ali nema ni veze.

Istkao sam nebo željama.

Pa nema ni veze.

Vjetar mi duva povoljno.


Nekad je premalo da voliš.

A premnogo da čutiš.

Zaviči

Zaurlaj

Zagrmi svemirom


Ne ćuti da voliš.




Strahinja Lakić - Nema ona...



Nema ona one plačne oči,

Vlažne i tužne.

Njene su sjajne. I vrele.

Čvrste i pruže

Strast.


Nema ona ni srce za trošenje,

Mlako i meko.

Njeno je jako. I puno.

Ispod je njegove krošnje

Spas.


Nema ona onaj krešteći zvuk,

Za psovke i zlo.

Njen je mio. I topao.

Ispjevava suštinu i nauk,

Mioglas.


Nema ona ni osmijeh sjetni,

Napadan i lažan.

Njen je iskren. I brižan.

Isijava ljubav, na usnama je njenim

Slast.




Slavica Klein - Ljubav u pesmi zapisana



Pesmu bih da pustim iz grudi,

onako, na slobodu, kao pticu

iz kaveza – da živi!

Da bude slobodna,

da joj se dive, da oseti radost,

milost i ona milovanjâ

koja su u mojim sećanjima sada.


Ne, neću bezobrazno i garavo

da pogledam,

neću pijano, ni puno emocijâ,

bez uzdaha!!

Neću ni da priznam da te još volim

... kao nekada.


U stvari – ne smem!

Jer naš početak uvek miriše na kraj.


A na tom kraju uvek tešim sebe,

da samo je navika ostala,

i po koja naša izbledela slika,

puna prašine zbog godinâ…


Čudna je to ljubav bila...


Sad ljubav naša živi u pesmi,

tebi napisanoj.

Pa je puštam na slobodu.

Jer jedino tako ostat’ ćemo

večno u ljubavi – na papiru zapisano.




Slavica Klein - Dižem ovu čašu



Nijedna bol, a da je zbog ljubavi,

nije beznačajna niti slučajna,

a leći se uz vino, muziku i cigana.


I zato pijem, i tek ću da popijem,

da isteram sve emocije

da tvoj lik spakujem

bez tuge u zaborav!!!


Da te uspavam kao pijanog pesnika.


Prijatelju stari!

I žena zna, da u kafani,

uz čašu vina svoju tugu krije

da bol ljubavni sa vinom popije!!


I zato dižem ovu čašu

u ime ljubavi prave,

obečanja i nadanja...

da svakog od nas ljubav ponese

do oblaka, do zvezda sreće,

uz vino, kafane, muziku cigana i pesme,

a loše neuzvračene ljubavi...da se zaborave...




Slavica Klein - Ko pisca razumeti može



Pokušaj da se vineš u svet mašte.

Evo, dajem ti priliku,

volju ti dajem.


Opusti se, uživaj i smej se

svakoj napisanoj reći

jer to mi je cilj;

da uspem,

da te razgalim,

da lepotu svakodnevnice

pogledaš iz ugla

mog ka tebi.


Oči mi tajnu odaju.


Jer znam, kad čitalac je srećan,

pesnik tad suzom kane,

tvoju bol dotakao je svojom,

tebi radost, njemu svake minute

život manje.


Svetleći tako u pravcu života

ja se divim piscu svaku!!!


Jer dušu ima trošnu od bola, a

opet punu kao sunćevu zraku,

kao akumulator neki nama nepoznat.


Zato čitaocu nagradu dajem,

ako stvarno razume kad pisac piše

javu il maštu!!!




Ivica Ušljebrka - Nesanica



noćas bih mogao napisati stihove

olovne, sive, teške k'o ova sparna noć

noćas bih mogao pisati o brigama što

pritišću torzo k'o betonski blok

i tjeraju san od očiju

o ljubavi što dušu na pola razvaljuje

neuzvraćena i daleka

o strahovima što nad posteljom u mraku sobe

plutaju k'o utvare

o kapljama slanim što iz čela izviru

i ne daju mi mira ...

ali – neću


jer brige tako teške ne pritišću mi noć

moja ljubav s druge strane postelje ravnomjerno diše

i dubok joj je san

(i ide mi na živce jer joj smeta klima)

strahovi rasplinuli se davno k'o magle u proljeće


noć je teška, ljepljiva i gusta

i sparinom grli me k'o pijana teta

mladoženje na svadbi

i ne znam koju već po redu cigaretu pušim

na usku balkonu zatrpanom stvarima

koje žao mi je baciti

bilo bi dobro prošetati psa

(ali, on spava na podu kupatila i hrče k'o čeljade)

a zrak je nepokretan, mlohav, beživotan

čelo mi orošeno znojem

i ide mi na živce ova nesanica

dok pogled mi luta po istočnu nebu

čija tama blijedi


jer svanut će brzo




Ivica Ušljebrka - Lastavica



U seosku kuću moje bake

lastavice su unijele proljeće

i na trošnoj gredi

(što je svojim plećima držala drven i onizak strop)

izgradile dom.

Pet velikih usta

malih goluždravih ptića

bukom je zvonilo na glad.

Baki nisu smetali.

(iako je često mela zaprljan pod)

Nismo ih smjeli dirati.


-Nemoj ubiti lastavicu,

umrijet će ti majka!-


Rat je čudan arhitekt:

kuća na selu odavno je

tek srušena gromila kamenja.


Ja nikad nisam ubio lastavicu.

Je li je moja majka ubila?

Ne znam,

ali moja baka već odavno

nije s nama.




Ivica Ušljebrka - Crvene sandalice



ljetno podne žegom naleglo na grad

s prozora, staklenih pročelja, s automobila

oštrice svjetla prosijecaju omarinu što

leluja ulicama

crvene sandalice broje sitne korake vrelinom nogostupa

kosa uvojcima pada niz bjelinu haljinice

kao zlatan slap

što izvire pod svilenom vrpcom

okrugao osmijeh i krupne dječje oči:

„Sreća nosi lice djeteta.“

na štapiću srcolika lizalica k'o staklo Murana

ljeska se na suncu


mobitel zvonjavom pozva ruku majke u utrobu torbe

i krade joj pažnju

preko ceste bijelo mače

privlačno k'o velika pahulja snijega na ljetnoj sparini

sandalice mu pohitale ususret


reski vrisak guma

isparao zrak kao trulo platno


crvena je sandalica na vrelu asfaltu

crvena je mrlja što širi se bjelinom haljinice


razlio se zlatan slap po crnini ceste


rasprslo se srce lizalice




Marijana Stevanović - Sećanja



Nečujno lutaš ulicama sećanja, a koraci duše tragove nemaju,

nečujno koračaš u neke sunčane dane, dok na javi oluje se spremaju.

Dozivam te, ali ne odazivaš se, tvoj pogled izgubljeno seže u daljinu,

dozivam te, ali ne odazivaš se, ni ne slutiš u kakvu ponireš dubinu.

Vuče te taj suncem okupan dan, vuče te u neka davna vremena,

vuče te taj suncem okupan dan, u kome leže draga lica prošlosti, skrivena.

Ostao si izgubljen negde na međi vremena, dok gledaš u sliku prošlosti preslikanu,

ostao si izgubljen na međi vremena, dok ulaziš u suncem dolinu obasjanu.

Koliko li sećanja mogu biti naivna kada duša postane, od beskrajne boli, kivna?

Rekla sam ti davno, ne kreći putevima najlepših snova, jer sva buđenja bole,

rekla sam ti davno, pa mislio si da povratak u sećanja ta može zameniti snove.

Mislio si da krećeš poznatim putevima, ali oni bivaju sve lepši, kako java surovija biva,

mislio si da krećeš poznatim putevima, ali zaboravio si da kao i san, svaki savršenu laž skriva.

Sada želiš da se vratiš, ali povratak nosi previše boli,

sada želiš da se vratiš, ali srce od želje za još jednim obasjanim danom gori.

Već dugo bespomično sediš u tami, a svaki dan sve je kraći,

već dugo bespomično sediš u tami, još uvek te dozivam, a znam,

više te ne mogu naći, jer i dalje

nečujno lutaš ulicama sećanja, a koraci duše tragove nemaju,

nečujno koračaš u neke sunčane dane, dok na javi oluje se spremaju.




Marijana Stevanović - Odjek



Gde sam?

Govorim glasno reči u čijem odjeku sebe ne čujem,

pravim korake kojima tragove ne poznajem,

predajem se tuđim mislima koje ne umem da dovršim, i

krećem putevima čiji kraj ne mogu da naslutim.

Deo su mene, ali da li ja njih deo sam?

Da li sam tvorac njihov ili možda nadolaze nečujno bez moje volje i uplitanja, dok ja samo njihovo sklonište sam.

Možda se greškom tražim u njihovoj glasnoći,

možda samo sam tišina

kojom zjapi praznina međ’ njima.

Ali zar bitno je, dok gledaju me oči varke željne, dok slušaju me uši što sluha nemaju za stvari nečujne.

U tim sam očima rob iluzije što od davnih reči satkana je, u tim sam ušima samo melodija što rado slušana je.

Danas sve reči maska su što prikriva tišinu.

Gde sam?

Govorim glasno reči u čijem odjeku sebe ne čujem,

pravim korake kojima tragove ne poznajem,

predajem se tuđim mislima koje ne umem da dovršim, i

krećem putevima čiji kraj ne mogu da naslutim.

Deo su mene, ali da li ja njih deo sam?

Možda se greškom tražim u njihovoj glasnoći,

možda samo sam tišina

kojom zjapi praznina međ njima.




Mehmedin Nezirović - Sa unutrašnje strane lobanje



Sve što se dešava napolju,

meni je strano,

sve što izaziva nevolju,

meni je pravo.

Vjerujem da nije do mene,

dok šutim,

udaram u prazninu sebe,

i bol slutim.

Zatočen sam među riječima,

kad pišem,

zatočen između inspiria

dok dišem.

Problem se pravi u mojoj glavi,

i svaki je sjajan.

ova se pjesma u suludosti davi,

a svaka je paravan.

Da pokažem svijetu šta mislim,

svijeću palim,

a čitaoca smatram prisnim,

i unaprijed ga žalim.

Zato misli moje vratite se,

u sigurnosti okrilje,

sa unutrašnje strane,

moje lobanje.




Mehmedin Nezirović - Pjesnik koji ubija perom



Meni je pravedno pričati o pravdi,

samo ako su pravedni procjenili